1.

     Jutros sam se rodio u jednoj jurti na ivici konjske ravnice u jednoj zemlji na planeti koja više ne postoji. Sutra ću biti rođen kao neko drugi, na nekom drugom mestu. Još nisam izabrao. Jutros, međutim... ahhh, ovaj život! Kada su mi oči naučile da izoštre vidokrug, prešao sam pogledom po ugaženoj travi obasjanoj suncem i spazio sam bodre ljude kako idu za svojim dičnim poslovima. Gde je... oh, gde je nestala sva ta bodrost?

     'Ukradeni dnevnici'

     Kolona od troje ljudi koji su trčali prema severu kroz mesečeve senke u Zabranjenoj šumi otegla se gotovo pola kilometra. Poslednji begunac izmicao je manje od sto metara progoniteljima - D-vucima. Moglo se čuti kako životinje požudno kevću i dahću, kao i inače kada im je plen na vidiku.
     Sa mladim mesecom gotovo tačno iznad glave bilo je svetlo u šumi i, mada su ovo bile više geografske širine Arakisa, još se osećala toplota vrelog letnjeg dana. Noćno strujanje vazduha iz Poslednje pustinje Sarera donosilo je smolaste mirise i vlažna isparenja truleži sa tla. Povremeno bi povetarac sa Kinesovog mora, koje se nalazilo iza Sarera, zastrujao po tragovima begunaca donoseći prisenke soli i ribe.
     Igrom sudbine poslednji begunac zvao se Ulot, što je na slobodnjačkom jeziku značilo 'Voljeni poslednji vojnik'. Ulot je bio onizak, sklon gojenju, zbog čega je morao da se podvrgne posebnoj dijeti na vežbama za ovaj poduhvat. Čak i kada je smršao zbog ovog očajničkog trka, lice mu je ostalo okruglo, a velike smeđe oči izgledale su mu ranjive usled ovog zaostatka nekadašnje prekomerne debljine.
     Ulotu je bilo jasno da neće moći još dugo da trči. Dahtao je i brektao. Povremeno bi se zateturao. Ali nije pozivao svoje sadruge. Bio je svestan da mu oni ne mogu pomoći. Svi su položili istu zakletvu, znajući da su im jedina odbrana stare vrline i slobodnjačka odanost. Ove vrednosti su se održale iako je ono što su nekada oličavale nešto o čemu su govorile još samo napamet naučene priče Muzejskih Slobodnjaka.
     Upravo je slobodnjačka odanost nalagala Ulotu da ostane nem iako je bio potpuno svestan svoje sudbine. Bio je to dobar način iskazivanja drevnih odličja, ali istovremeno i prilično ubog, budući da su begunci o vrlinama kojima su težili raspolagali jedino knjiškim znanjem i legendama Usmenih Predanja.
     Ogromna siva obličja D-vukova, gotovo čovekove visine kad se usprave, trčala su tik iza Ulota. Nestrpljivo su skakali i zavijali podignutih glava i očiju uprtih u plen osvetljen izdajničkom mesečinom.
     Ulotova leva noga zape za koren i on gotovo pade. To mu, međutim, povrati snagu. On poveća brzinu i izmaknu progoniteljima za otprilike jednu vučju dužinu. Mahao je rukama i glasno disao kroz otvorena usta. D-vuci, ipak, ne ubrzaše korak. Predstavljali su srebrnaste senke koje su svetlucale kroz opojne zelene mirise šume. Znali su da su pobedili. Bilo im je to dobro znano iskustvo.
     Ulot ponovo posrnu. Povratio je ravnotežu pridržavši se za jedno mlado stablo, a zatim je nastavio svoj dahćući let, boreći se za vazduh dok su mu se noge tresle opirući se prevelikim zahtevima. U njima nije više bilo snage za ponovno povećanje brzine.
     Jedan od D-vukova, velika ženka, približi se Ulotu sleva, a potom skrenu ka njemu i prepreči mu put. Ogromne kandže zaparaše Ulotovo rame i zanesoše ga, ali on ipak ne pade. Opori zadah krvi pomeša se s mirisima šume. Jedan manji mužjak ščepa ga za desni kuk i Ulot vrisnuvši pade. Čopor ga preplavi i njegovi krici naglo i zlokobno zamukoše.
     Ne zaustavivši se da bi ga proždrali, D-vukovi nastaviše lov. Njuškali su šumsko tlo i nestalne kovitlace u vazduhu, prateći topli trag dvoje preostalih begunaca.
     Sledeći begunac u nizu zvao se Kvuteg; bilo je to staro i časno ime na Arakisu, ime iz vremena Dine. Jedan od predaka služio je u Sieč Tabru kao predvodnik destilerije mrtvih, ali to je bilo već više od tri hiljade godina izgubljeno u prošlosti u koju mnogi više nisu verovali. Kvuteg je trčao dugim koracima osobenim za čoveka visokog i vitkog tela, koje kao da je bilo stvoreno da lako podnosi ovakav napor. Dugačka crna kosa lepršala je za njim, još više mu ističući orlovske crte lica. Kao i njegovi sadruzi nosio je crno trkačko odelo od gusto istkanog pamuka koje je otkrivalo kretnje butina i mišićavih bedara, kao i dubok i ujednačen ritam disanja. Jedino se po upadljivo sporom trčanju, neprimerenom za Kvutega, moglo naslutiti da je povredio desno koleno spuštajući se niz veštački napravljenu provaliju koja je opasivala Citadelu-tvrđavu Bogocara u Sareru.
     Kvuteg je čuo Ulotove krike, zatim iznenadnu muklu tišinu, kao i ponovno lovačko kevtanje progonitelja - D-vukova. Pokušao je da sebi ne predoči sliku još jednog prijatelja koga su preklali Letovi čudovišni čuvari, ali uobrazilja je bila jača od njegove volje. Kvuteg prokle u sebi tiranina, ali kako mu je dah bio dragocen, kletvu nije izgovorio naglas. Još su postojali izgledi da stigne do spasonosne Ajdahove reke. Kvuteg je znao šta prijatelji misle o njemu - čak i Siona. Bio je poznat kao konzervativan. Još kao dete štedeo je snagu kako bi mu najviše koristila, postupajući s njom kao kakva tvrdica. Iako mu je koleno bilo povređeno, Kvuteg ubrza korak. Znao je da je reka u blizini. Povreda mu je prerasla u agoniju, pretvorivši se u postojan žar koji mu je svojim plamom palio celu nogu i bok. Bio je svestan granica svoje izdržljivosti. Pored toga, znao je da Siona mora biti već blizu vode. Bila je najbrži trkač među njima i zato je ona nosila zapečaćeni paket i u njemu stvari koje su ukrali iz Tvrđave u Sareru. Trčeći, Kvuteg usredsredi misli na taj paket.
     Sačuvaj ga, Siona! Upotrebi ga da ga uništiš!
     Požudno zavijanje D-vukova prodre do Kvutegove svesti. Bili su isuviše blizu. Tada shvati da neće pobeći.
     Ali Siona mora pobeći!
     Usudi se da baci pogled unazad i ugleda jednog od vukova kako se sprema da ga napadne s boka. U magnovenju on postade svestan plana njihovog nasrtaja. Kada je vuk s boka skočio i Kvuteg skoči. Zaklonivši se načas drvetom od čopora, on se munjevito sagnu ispod vuka koji je upravo poleteo sa strane, zgrabi ga za jednu zadnju nogu obema rukama i ne zaustavivši se zavitla uhvaćenim vukom kao kakvim mlatilom prema ostalima koji se raspršiše. Otkrivši da zver nije teška kao što je očekivao i gotovo se obradovavši zbog promene akcije, on stade da se okreće poput kakvog derviša i izmahuje živom batinom prema napadačima - što je dvojicu od njih stajalo razbijene lobanje. Ali ipak nije mogao da se zaštiti sa svih strana. Mršavi mužjak nalete na njega s leđa, pribivši ga uz drvo i on ostade bez batine.
     "Ne zaustavljaj se!" povika on.
     Čopor se sjati oko njega, a Kvuteg zgrabi zubima grlo mršavog mužjaka. Silovito je sklopio zube uloživši svu snagu koju mu je pružalo krajnje očajanje. Krv vuka šiknu mu po licu, zaslepivši ga. Kotrljajući se nasumice, Kvuteg zgrabi još jednog vuka. Deo čopora pretvori se u skičeću, uskomešanu gomilu. Neki vuci ustremiše se na ranjene pripadnike sopstvene vrste. Ipak, veći deo čopora nije napuštao plen. Zubi se zariše u Kvutegov vrat s obe strane.
     I Siona je čula Ulotov vrisak, a potom i nedvosmislenu tišinu praćenu kevtanjem čopora kada su vukovi nastavili poteru. Ispunio ju je takav bes da je osećala kako bi mogla pući. Ulot je bio uključen u ovaj poduhvat zbog svojih analitičkih sposobnosti, zbog posebnog dara da celinu sagleda na osnovu nekoliko delića. Ulot je bio taj koji je, uzevši neizbežni Uveličavač iz opreme, ispitao dve čudne sveske koje su našli među planovima Citadele.
     "Mislim da je posredi šifra", rekao je Ulot.
     A Radi, siroti Radi, koji je od cele ekipe prvi stradao... Radi je rekao: "Ne možemo još i to nositi. Bacite ih."
     Ulot se usprotivio: "Nevažne stvari se ne skrivaju na ovakav način."
     Kvuteg se pridružio Radiju. "Došli smo po planove Citadele i imamo ih. Ove stvari su preteške za nošenje."
     Ali Siona se složila sa Ulotom. "Ja ću ih nositi."
     To je okončalo raspravu.
     Jadni Ulot.
     Svi su znali da je najlošiji trkač u ekipi. Ulot je bio spor u mnogim stvarima, ali nije mu se mogla osporiti bistrina uma.
     Ulot je bio dostojan svakog poverenja.
     Ulot jer bio dostojan svakog poverenja.
     Siona obuzda bes i iskoristi tu energiju da ubrza trk. Drveće je promicalo pored nje na mesečini. Došla je u onu bezvremenu prazninu u trčanju kada nije bilo ničeg sem vlastitih pokreta, sem sopstvenog tela koje čini ono za šta je uslovljeno.
     Muškarci su mislili da je divna dok trči, i Siona je to znala. Duga tamna kosa bila joj je svezana kako tokom trčanja ne bi lepršala na vetru. Optužila je Kvutega za lakomislenost kada je odbio da podražava njen stil.
     Šta je sa Kvutegom?
     Kosa joj nije bila poput Kvutegove. Bila je tamnosmeđe boje, koja ponekad izgleda kao crna, iako nije uistinu bila crna, nimalo nalik na Kvutegovu.
     Kako to već pokatkad biva sa genima, po crtama lica podsećala je na jednog svog davno umrlog pretka: bilo je blago ovalno, sa punim usnama, uvek budnim očima iznad malog nosa. Godine trčanja učinile su joj telo žgoljavim, ali je muškarcima iz okoline ipak odašiljalo snažne seksualne signale.
     Šta je sa Kvutegom?
     Čopor vukova se utišao. Tako je bilo kada su oborili Radija. Ponovilo se potom i sa Setuseom.
     Pomislila je da tišina može značiti i nešto drugo. Kvuteg se više nije čuo... ali on je bio snažan. Povreda kao da mu nije mnogo smetala.
     Siona poče osećati bol u prsima, znak da će uskoro početi da dahće. Posle mnogo pređenih kilometara tokom vežbi dobro je znala da će uskoro ostati bez daha. Ispod tanke crne odeće za trčanje, znoj joj se i dalje slivao niz telo. Torba sa dragocenim sadržajem, obezbeđenim od prodora vode zbog predstojećeg prelaska preko reke, bila joj je pričvršćena visoko na leđima. Na um joj padoše planovi Citadele zamotani unutra.
     Gde li Leto krije svoju zalihu začina?
     Mora biti negde u Citadeli. Mora biti. Negde u planovima naići će na trag. Začin melanž, za kojim su žudili Bene Geserit, Esnaf i svi ostali... bila je to nagrada vredna ovolike opasnosti.
     A one dve tajne sveske? Kvuteg je bio u poravu, bar što se jedne stvari tiče. Ridulijanski kristalni papir bio je težak. Ali i nju je obuzelo Ulotovo uzbuđenje. Nešto važno krilo se među tim šifrovanim redovima.
     Još jednom u šumi iza nje oglasi se lovačko kevtanje vukova progonitelja.
     Trči, Kvuteže! Trči!
     U tom trenutku kroz drveće pred sobom ugleda široku čistinu duž Ajdahove reke. U trenutku, primeti i odsjaj meseca na vodi blizu obale.
     Trči, Kvuteže!
     Čeznula je za nekim zvukom od Kvutega, bilo kakvim. Samo njih dvoje preostalo je od jedanaestoro koji su započeli trku. Devetoro je životima platilo ovaj poduhvat: Radi, Aline, Ulot, Setuse, Ininea, Anemao, Hutije, Memar i Oala. Siona se priseti njihovih imena i svaki put uputi tihu molitvu starim bogovima, a ne tiraninu Letu. Naročito se molila Šai-Huludu.
     Molim se Šai-Huludu koji živi u pesku.
     Iznenada, ona izbi iz šume i iziđe na mesečinom obasjanu traku pokošenog polja duž reke. Pravo ispred nje, s one strane uske šljunkovite obale, pozdravi je voda. Obala je izgledala srebrnasta naspram uljanog rečnog toka.
     Gotovo da se spotakla čuvši snažan vrisak otpozadi. Među divljim zvucima vukova smesta je prepoznala Kvutegov glas. Kvuteg ju je pozvao bez imena, nezamenjivim povikom od tri reči u kojima su bili sadržani bezbrojni razgovori - poruka smrti i života.
     "Ne zaustavljaj se!"
     Zvuci čopora pretvoriše se u užasni metež mahnitog zavijanja, ali od Kvutega se više ne ču ni glasa. Shvatila je, u tom trenutku, kako je Kvuteg utrošio poslednje trenutke svog života.
     Zadržavši ih da meni pomogne u bekstvu.
     Poslušavši Kvutegov vapaj, ona jurnu prema obali reke i baci se naglavce u vodu. Hladnoća reke resko je preseče, budući da je bila zagrejana od trčanja. To je za trenutak ošamuti, ali odmah potom suknu iz vode, upirući se da zapliva i povrati dah. Dragocena torba plutala je na površini i lupkala je po potiljku.
     Ajdahova reka na ovom mestu nije bila naročito široka, jedva pedeset metara; bila je tu blaga okuka sa peskovitim usecima oivičenim korenjem i iskošenim obalama bujne trske i trave gde je voda odbijala da se pokorava pravolinijskom toku koji su joj nametnuli Letovi inženjeri. Sioni uli novu snagu saznanje da su D-vukovi uslovljeni da se zaustave kod vode. Njihova teritorija graničila se sa rekom na ovoj strani i zidom pustinje na drugoj. Ipak je nekoliko poslednjih metara preplivala ispod površine i izronila tek u senkama usečene obale, a onda se okrenula i pogledala unazad.
     Čopor vukova poređao se duž obale, a samo jedan se spustio do ivice reke. Nagnuo se napred, oslanjajući se na prednje noge, kojima je gotovo zagazio u vodu. Čula ga je kako zavija.
     Siona je znala da ju je vuk video. U to nije bilo sumnje. D-vukovi su poznati po svom oštrom vidu. Letovi čuvari šume vodili su poreklo od vodopasa. Sada je Leto, međutim, uzgajao vukove kod kojih je čulo vida bilo veoma razvijeno. Stoga se zapita neće li ovog puta vukovi probiti prepreku kojom su bili uslovljeni. Bili su to lovci koji su se uglavnom oslanjali na čulo vida. Ako ovaj jedan vuk sa obale uđe u vodu, može se desiti da ga svi ostali slede. Siona zadrža dah. Bila je veoma iscpljena. Pretrčali su gotovo trideset kilometara - drugu polovinu sa D-vucima za petama.
     Vuk na rubu reke ponovo se oglasi zavijanjem, a zatim skoči ka ostalima. Na neki nečujni znak oni se okrenuše i vratiše u šumu.
     Siona je znala kuda su se uputili. D-vucima bilo je dozvoljeno da pojedu sve što ulove u Zabranjenoj šumi. Svima je to bilo poznato. Zato su vukovi i tumarali šumom - bili su čuvari Sarera.
     "Platićeš za ovo, Leto", prošapta ona. Glas joj je bio sasvim prigušen, nalik na tiho žuborenje vode među trskom tik iza njegovih leđa. "Platićeš za Ulota, Kvutega i sve ostale. Platićeš."
     Ona se blago otisnu u vodu i stade da pluta niz struju sve dok nogama nije dodirnula prvi ispust niske obale. Tela obhrvanog umorom lagano je uspela da se izvuče iz vode, da bi zatim zastala i proverila da li je zaptiveni sadržaj torbe ostao suv. Pečat nije bio slomljen. Za trenutak ga je posmatrala na mesečini, a zatim podiže pogled prema zidu šume s one strane reke.
     Cenu smo platili. Deset dragih prijatelja.
     U očima joj zablistaše suze, ali budući da je bila kova drevnih Slobodnjaka nije ih mnogo ispustila. Ovaj zadatak, koji je vodio preko reke, pa kroz šumu, dok su vukovi patrolirali na severnim granicama, a zatim preko Poslednje pustinje Sarera i preko bedema Citadele - sve je to u njenom umu poprimilo razmere sna... čak i beg od vukova koji je predvidela, jer bilo je jasno da će čopor čuvara naići na trag uljeza i da će ih sačekati... sve je to sada već bio san.
     Prošlost.
     Pobegla sam.
     Vratila je zapečaćeni zavežljaj u torbu i ponovo je pričvrstila na leđa.
     Probila sam se kroz tvoju odbranu, Leto.
     Siona se tada priseti tajnih knjiga. Bila je sigurna da će joj nešto iz tih šifrovanih redova pružiti mogućnost za osvetu.
     Uništiću te, Leto.
     Nije rekla - uništićemo te! To ne bi ličilo na Sionu. Ona je to želela da učini sama.
     Okrenula se i uputila prema voćnjacima, što dalje od pokošene obale reke. Dok je koračala, ponavljala je zakletvu, završivši je na stari slobodnjački način pomenom svog punog imena:
     "Siona Ibn Fuad al-Sajefa Atreid je ta koja te proklinje, Leto. Platićeš za sve!"

     'Odlomak koji sledi preuzet je iz Hadi Benotinog prevoda svezaka otkrivenih u Dar-es-Balatu':
     Rođen sam kao Leto Atreid II pre više od tri hiljade standardnih godina, računajući od trenutka kada sam počeo da beležim ove reči. Moj otac je bio Pol Muad'Dib. Majka mi je bila njegova slobodnjačka naložnica, Čani. Baba po majci zvala se Farula, i bila je čuveni travar među Slobodnjacima. Baba po ocu bila mi je Džesika, proizvod benegeseritskog programa uzgajanja, sa svrhom da se dođe do muškarca koji bi raspolagao moćima časnih majki Sestrinstva. Deda po majci bio mi je Liet-Kines, planetolog zaslužan za ekološki preobražaj Arakisa. Deda po ocu bio mi je Atreid, potomak kuće Atreja čiji su preci vodili poreklo pravo iz grčke loze.
     Ali dosta tih tričarija!
     Moj deda po ocu umro je kao što su umrli mnogi dobri Grci, pokušavajući da ubije svog smrtnog neprijatelja, starog barona Vladimira Harkonena. Obojica sada nemirno počivaju u mojim predačkim sećanjima. Čak ni moj otac nije zadovoljan. Ja sam učinio upravo ono što se on nije usudio da učini, te tako sada njegova sen mora da snosi posledice.
     Zlatna Staza to zahteva. A šta je to Zlatna Staza? pitate se. To je ono od čega zavisi opstanak čovečanstva, ni manje ni više od toga. Mi koji smo upućeni u ono što dolazi, mi koji poznajemo zamke ljudskim budućnostima, smatramo da je to oduvek bila naša odgovornost.
     Opstanak.
     Kako vam se to čini - vaši sitni jadi i radosti, čak i vaše agonije i zanosi - retko nas se dotiču. Moj otac je posedovao tu moć. Ja je posedujem u još većoj meri. Mi smo u stanju da tu i tamo bacimo pogled iza zastora Vremena.
     Planeta Arakis, sa koje razgranavam svoje višegalaktičko carstvo, nije više ono što je bila u danima kada se zvala Dina. Tada je čitava planeta bila jedna pustinja, od koje sada postoji samo moj Sarer. Džinovski crvi više ne tumaraju slobodno, praveći začin melanž. Začin! Dina je bila znamenita samo kao izvor melanža, jedini njegov izvor. Kakva je to samo neobična tvar! Još nikome nije uspelo da je proizvede u laboratoriji. Posredi je najvrednija tvar koju je ljudska rasa ikad pronašla.
     Bez melanža koji navigatorima Esnafa spremno otvara vrata budućnosti ljudi bi prelazili parseke prostora tek brzinom puža. Bez melanža red Bene Geserita bio bi lišen Istinozborki i Časnih Majki. Bez gerijatrijskih osobina melanža ljudi bi živeli i umirali prema drevnim aršinima - životni vek bi im iznosio otprilike sto godina. Sada se jedine količine začina čuvaju u skladištima Esnafa i Bene Geserita, te u retkim malim riznicama među ostacima Velikih Kuća, kao i u mojoj džinovskoj riznici koje bi se svi rado domogli. Kako bi samo želeli da me poharaju! Ali se ne usuđuju. Znaju da bih ja radije sve uništio nego predao njima u ruke.
     Ne. Dolaze skrušeno i mole me za melanž. Delim ga kao nagradu i uskraćujem za kaznu. Kako li samo to mrze!
     To je moja moć, govorim im to. To je moj dar.
     Time ostvarujem mir. Imali su više od tri hiljade godina Letovog mira. Posredi je nametnuti spokoj, koji je ljudski rod poznavao samo u kratkim razdobljima pre mog uspenja. Ako ste zaboravili, proučite Letov mir još jednom iz mojih dnevnika.
     Započeo sam ovo da beležim u prvoj godini moje vladavine, u prvim mukama preobražaja, kada sam još poglavito, bar spolja, bio ljudsko biće. Koža pustinjske pastrmke koju sam prihvatio (a moj otac odbio) i koja mi je uvećala snagu, kao i punu otpornost na uobičajene napade i starenje - ta koža i dalje prekriva oblik koji je bio prepoznatljivo ljudski: dve noge, dve ruke, ljudsko lice uokvireno naboranom kožom peščane pastrmke.
     Ohhh, to lice! Još ga nosim - to je jedina ljudska koža koju izlažem pred svetom. Ostatak mog tela ostao je prekriven povezanim telima onih sićušnih peščanih organizama koji jednoga dana mogu postati džinovski peščani crv.
     Kao što i hoće... jednom.
     Često razmišljam o svom završnom preobražaju, toj sličnosti sa smrću. Poznat mi je i način na koji se to mora odigrati, ali ne znam ni trenutak ni ostale učesnike. To je nešto što ne mogu da saznam. Znam samo to da li će se Zlatna Staza nastaviti ili neće. Sada, dok beležim ove reči, Zlatna Staza se nastavlja i ja sam, bar zbog toga, krajnje zadovoljan.
     Više ne osećam dlačice peščanih pastrmki kako mi opipavaju trup, prikupljajući vodu moga tela u svoje posteljične pregrade. Mi smo doslovce jedno telo, one moja koža a ja sila koja pokreće celinu... najvećim delom vremena.
     U času dok ovo zapisujem tu celinu treba shvatiti kao prilično zamašnu. Ja sam ono što bi se moglo nazvati pre-crvom. Telo mi je dugačko oko sedam metara, a u prečniku ima dva metra; rebrasto je gotovo čitavom dužinom, sa atreidskim licem čovečje visine smeštenim na jednom kraju. Zatim, tu su ruke i šake (delovi sasvim prepoznatljivi kao ljudski), neposredno ispod. Noge i stopala? Pa, uglavnom su atrofirali. U stvari, to su patrljci koji mi stoje zabačeni duž tela. Moja težina iznosi približno pet starih tona. Navodim ove podatke jer znam da će biti zanimljivi u istorijskom smislu.
     Kako se krećem sa svom tom težinom? Uglavnom na Carskim Kolima iksijanske proizvodnje. Zapanjeni ste? Ljudi su bez izuzetka mrzeli Iksijance i bojali ih se, čak i više no što su mrzeli mene i bojali me se. Bolje đavo koga poznajete, jer ko zna šta sve Iksijanci mogu da proizvedu ili izmisle? Ko zna?
     Siono, ne ja. Bar, ne sve.
     Gajim izvesnu naklonost prema Iksijancima. Toliko veruju u svoju tehnologiju, nauku, mašine. Zato što verujemo (ma šta se pod tim podrazumevalo) mi se i razumemo, Iksijanci i ja. Tvore mnoge naprave za mene i smatraju da time stiču moju zahvalnost. Upravo ove reči koje čitate odštampane su na iksijanskoj napravi koja se zove diktatel. Diktatel se stavlja u pogon ustrojstvom misli na određen način. Dovoljno je da počnem da razmišljam na taj način i reči su već odštampane na ridulijanskom kristalnom papiru debelom svega jedan molekul. Ponekad naručim kopije izrađene na manje postojanom materijalu. Siona mi je upravo takva dva ukrala.
     Nije li divna, moja Siona? Kada shvatite šta mi ona znači, možda ćete se i zapitati da li bih odista dozvolio da strada tamo u šumi. Ne sumnjajte u to. Smrt je vrlo lična stvar. Retko se mešam u njene poslove, a nikada u slučaju kada nekog stavljam na probu kao što je to bilo u slučaju sa Sionom. Mogao sam dozvoliti da strada u bilo kom trenutku. Uostalom, mogao bih da uzgojim novog kandidata za veoma kratko vreme, prema mojim vlastitim merilima.
     Ona, doduše, i mene zadivljuje. Posmatrao sam je tamo u šumi. Posmatrao sam je pomoću svojih iksijanskih naprava, pitajući se zašto nisam predvideo taj upad. Ali, Siona je... Siona. Zato nisam pokušao da zaustavim vukove. To bi bilo pogrešno. D-vuci nisu ništa drugo do produžetak moje svrhe, a moja svrha je da budem najveća grabljivica koja je ikada postojala.

     'Dnevnici Leta II'
     Kratki dijalog koji sledi potiče iz rukopisnog izvora nazvanog 'Velbekov odlomak'. Ugledni autor je Siona Atreid. Sabesednici - sama Siona i njen otac, Moneo, koji je bio (kao što nam govore sve istorije) dvorski upravitelj Leta II. Dijalog potiče iz vremena kada je Siona još bila devojčica, kada ju je jednom prilikom otac posetio u njenim odajama Ribogovorničke škole u svetkovinskom gradu Onu, najvećem naseljenom mestu na planeti sada znanoj kao Rakis. Prema propratnim komentarima rukopisa Moneo je tajno posetio svoju kćerku, kako bi je upozorio da ne dovodi u opasnost svoj život.

     SIONA: Kako si tako dugo uspeo da opstaneš pored njega? On ubija one koji su mu bliski. Svi to znaju.
     MONEO: Ne! Grešiš. On nikoga nije ubio.
     SIONA: Nisi sposoban da išta loše kažeš o njemu.
     MONEO: Ozbiljno mislim. Nikoga on nije ubio.
     SIONA: Kako onda objašnjavaš smaknuća o kojima se govori?
     MONEO: Crv je taj koji ubija. Crv je Bog. Leto obitava u Bogu, ali on nikoga nije ubio.
     SIONA: Kako tebi uspeva da ostaneš živ?
     MONEO: Mogu da prepoznam Crva. U stanju sam da ga razaberem na njegovom licu i po pokretima. Znam kada se Šai-Hulud približava.
     SIONA: On nije Šai-Hulud!
     MONEO: Pa, tako su zvali Crva u doba Slobodnjaka.
     SIONA: Čitala sam o tome. Ali on nije Bog pustinje.
     MONEO: Ćuti, ludice! Ništa ti ne znaš o tome.
     SIONA: Znam da si kukavica.
     MONEO: Kako malo znaš! Nikada nisi stajala tamo gde sam ja stajao i nikada ga nisi ugledala u njegovim očima, pokretima šaka.
     SIONA: Šta činiš kada se Crv približava?
     MONEO: Uklanjam se.
     SIONA: Obazrivo od tebe. Ali pozudano znamo da je ubio najmanje devet Dankana Ajdaha.
     MONEO: Kažem ti da on nikoga nije ubio!
     SIONA: U čemu je razlika? Leto ili Crv, sada su oni jedno telo.
     MONEO: Ali su dva razdvojena bića - Leto car i Crv koji je Bog.
     SIONA: Lud si!
     MONEO: Možda. Ali služim Bogu.