Posto se bavim muzikom, poznato mi je mnogo ovakvih tekstova iz doba sredine sezdesetih godina. Uradjen je po principima komercijalnosti onog doba koje danasnji mlad covjek ne moze ni da zamisli. Puno sentimenta i lazne ljubavne parade, hermafroditni (musko-zenski) glas i uspeh je zagarantovan. Kad se tu doda i pametan odabir tada najpopularnijeg VIS-a u Beogradu, kao pratece grupe, nije onda cudo sto je bas ova pesma izmenila zivot mladjanog Mikija Jevremovica. Ipak, ako biste me pitali da li sam za tu patetiku sezdesetih ili za ovu sirovu realnost u pop muzici 21. veka, odabirem ono prvo. Smatram da je muzika umrla onih dana kad je liricnost zamenjena sirovim frazama iz svakodnevice, tipa " Pozovi moj broj" ili "Dodji mi na picu"...

Muzika u ovoj pesmi i sam tekst mi cesto iznudi suze, emotivna i zivotna. Tako je stvarna, za sva vremena.

Ja se ne sjećam, ali mama mi je rekla da je na ovu singlicu moj tata mene nosio na rukama i plakao prije nego je otišao u inostranstvo. Vratio se nakon deset godina sa buketom od 11 žutih ruža za moj rođendan. Mama je već bila u braku i trudna s mojom sestrom. Tako da...ova je pjesma naša životna priča. I naravno, plačem svaki put kad je čujem. Tatu više nikad nisam vidjela.