187 - Sećanje na dane

Pada mrak, ja ga čekam i uvlačim dim
kao da je poslednji, jer sam sam sa njim
moje misli se bore da istrče mi iz glave
u ništavilu sam, shvatam, skupa je cena slave
sećanje na dane više nije tako bistro
kao nekada što je bilo, više ništa nije čisto
ostala su samo bleda sećanja i slike
stare dane vežu samo od paučine karike
niko više nije ostao pored mene
jer svi su drugovi lažni, a prava odanost je od žene
jedne žene koja je nestala, a plašim se da više
nikad više, neću je videti, tragove sprale su kiše
tiho, tiše, se molim da je nađem, da bar još jednom u životu
i osetim pored sebe tu toplotu
ležim sam sa sobom, čekam da svane
ništa drugo mi nije ostalo sem sećanje na dane

Svakog zezanja se sećam, kao juče da je bilo
riba za ribom, iz krila u krilo
a kada je došla slava, sa njom i 100 drugara
a kada je stalo, ponovo sam, ipak sve je oko para
zavidni ljudi, njihove ćudi, prodane duše
jedva čekali su, da nas zavade, da nas sruše
ali mi smo pravi igrači, za istinu borci
stihotvorci, ali sad već umorni momci
a svako od njih, se nada našoj brojci
svako želi mesto u našoj povorci
a samo oni čiste duše pobedu sada slave
dok ostali što gube sada lupaju glave
A mi sami protiv svih, pevamo predposlednji stih
mogu samo da nas mrze, a mi nećemo njih
a našoj deci, kad nam ono što kuca, stane
prepričavaće im majke naša sećanja na dane

- hvala Darije, Sutomore