Slovo:
ABCDEFG
HIJKLMN
OPQRSTU
VWXYZ#   

BiografijaTekstoviKomentari o izvođačuLista albuma
Prijavite grešku

Atomsko Sklonište - Biografija

Sastav grupe:

- Bruno Langer (bas gitara)
- Serdjo Blažić (vokal)
- Dragan Gužvan (gitarista)
- Saša Dadić (bubnjevi)
- Eduard Kancelar (klavijature)

Bruno Langer je rođen 21.08.1949. u Rijeci. Jedan kratki deo detinjstva provodi u Zagrebu, a onda se trajno veže za Istru i Pulu. Sa dvanaest godina počinje trenirati boks, u generaciji budućeg svetskog prvaka Mate Parlova. 1965. godine Langer je trebao ići na državno prvenstvo (boksovao je u srednjoj kategoriji), ali je te večeri odustao od odlaska na voz, i umesto bokserskih rukavica definitivno se odlučuje za gitaru. U četrnaestoj godini je, kao poklon od prijatelja, dobio svoju prvu gitaru, sa samo dve žice. Njegova prva bas gitara bila je kućna majstorija Dinka Bjažića, pulskog muzičara koji mu je i otkrio svet električnih instrumenata i bio njegov učitelj gitare. Bjažić i njegov sastav Beat Stones su predstavljali pionire pulskog rock'n'rolla, a ostali su upamćeni i po nastupima po Italiji, što je tada predstavljao veliki uspeh. Bjažić je 1964. godine bio u potrazi za basistom, pa mu je Branko Umković (bubnjar i pulski "kralj pevanja") doveo Langera, iako ovaj nije ni znao da svira bas. Na vratima ih je dočekao Bjažić sa nožem u ruci i velikim komadom drveta. Upravo je pravio bas gitaru, a nije mu bilo teško ni podučavati Brunu svirati bas, počevši od najosnovnijih stvari. Iz te saradnje će se roditi Langerov prvi zvanični bend - Fantomi, mada je i pre toga (1963) bio u bendu pod imenom Apaši, ali nisu javno nastupali jer je to bilo teško izvodljivo u situaciji kad nisu ni imali prave instrumente. Sa Fantomima beleži svoj prvi javni nastup 02.05.1965. godine. Ipak Fantomi ne traju dugo, pa iste godine Langer postaje basista sastava Logaritmi, u vreme kada u Puli deluje "rivalski" sastav Sateliti, što je izazvalo pravu podelu među ljubiteljima rocka u Puli. Čak je izbio i skandal koji je šokirao gradsku javnost nakon lokalne gitarijade u kinu "Pula" 1965. godine, kada su različite strane publike voćem i povrćem gađale "suparnički" bend na bini. Ispočetka im se repertoar zasnivao na Shadows-ima, što je bilo prikladno jer nisu imali mikrofone pa su mogli da sviraju samo instrumentale. Nabavkom mikrofona i snažnog razglasa od celih 15 W uglavnom su svirali Rolling Stones-e (Beatles-i su bili "preušminkani" za njihov ukus, a bilo je malo i preteško pevati višeglasje). Nakon što Logaritmi prestaju sa radom, 1968. godine nastaje Hush, ključni bend reproduktivnog perioda r'n'r-a u Puli i preteča Atomskog Skloništa. Bruno Langer je svirao bas, Dragan Gužvan gitaru, Saša Dadić bubnjeve, a Branko Umković je pevao. 1972. godine u Hush dolazi Sergio Blažić (rođen 08.04.1951.), koji je prvo svirao bubnjeve, a kasnije paralelno pevao sa Brankom. Iste godine Umković se seli u Split i Blažić postaje vokalni solista. Međutim kao i ostali reproduktivni bendovi, ni Hush nije zabeležio značajan uspeh mada su predstavljali veliku atrakciju u Puli. Langer se 1974. godine priključuje koparskoj grupi Bumerang koja deluje od 1970. godine i koja je do tad objavila jedan autorski singl. Velike uspehe postigli su kao predgrupa legendarnom engleskom sastavu Status Quo na njihovoj jugoslovenskoj turneji, a najzanimljiviji detalj se desio na beogradskom koncertu kada su se članovi dve grupe međusobno potukli. Momci iz Status Quo su bili besni iz razloga što se publika i previše oduševila svirkom relativno nepoznatog slovenačkog sastava, a naročito njihovom obradom teme "Marš Na Drinu". Nakon dolaska Langera usledio je treći uzastopni nastup na Boom festivalu u hali Tivoli u Ljubljani, a sa tog koncerta ostao je sačuvan snimak žive izvedbe pesme "Koji Ti Je Vrag" koji je snimljen na albumu "Boom 74". Kasnije se Bumerangu, na nagovor Brune Langera, priključuje i Sergio Blažić, te grupa jedno vreme nastupa u zastrašujućoj postavi: Blažić, Langer, Vedran Božić, Pavel Kavec, Tihomir Pop-Asanović i Zlatko Klun (osnivač i jedini originalni član). Bumerang prestaje sa radom u jesen 1976. (između ostalog i zbog toga što su muzičari bili iz različitih gradova a tek dve godine kasnije Zlatko Klun će obnoviti rad grupe). U međuvremenu muzičari iz Bumeranga su završili u našim legendarnim bendovima: Time (Božić), Oko (Kavec, Klun), September (Asanović). Blažić i Langer se vraćaju u Pulu, i u poznu jesen 1976. na pulskom šetalištu njih dvojica iniciraju saradnju sa pulskim pesnikom Boškom B. Obradovićem, koji se osim pisanja pesama bavio režijom i organizovanjem različitih umetničkih manifestacija. Još 1968. godine on je režirao predstavu pod nazivom "Atomsko Sklonište" koja je premijerno izvedena u Istarskom narodnom pozorištu, a bazirana je na izboru iz svetske antiratne poezije, za tu priliku pojačane nekim njegovim pesmama. Obradović pristaje na saradnju i obećava da će im dati svoje tekstove.To se dešava 26.02.1977. koji se uzima kao datum zvaničnog nastanka Atomskog Skloništa, kada je Boško ispred kafane "Jadran" doneo fasciklu sa pesmama i predložio muzičarima kompletan koncept rock grupe koja bi ne samo stvarala muziku na osnovu njegovih tekstova, već i nosila široki multimedijalni pristup baziran na takvoj vrsti tekstova. Već po njegovoj pesničkoj orijentaciji mogao se naslutiti i pravac kojim će se kretati umetnički izraz Atomskog Skloništa koji će u našoj muzici predstavljati nešto posve novo i neuobičajeno. Mada ni po žestini muzike nije bilo mnogo bendova u SFRJ koji bi se s njima mogli uporediti, potpuno nov pristup doneli su svojim multimedijalnim projektom: tekstovima, scenskom pojavom te umetničkim fotografijama kojima su se predstavljali javnosti. Na koncertima su nastupali okruženi bodiljikavom žicom, u isparanoj odeći, praćeni pirotehnikom, a ponekad su znali scenografiju obogatiti sa stotinama otvorenih kišobrana (kao simbolima zaštite). Sergio Blažić je zbog svoje statičnosti na bini, simbolizovao otuđenog čoveka, van vremena i prostora. Sa koferom pored njega izgledao je kao neki prognanik sa planete. Niko od članova grupe ništa nije govorio tokom koncerata, nije bilo najava pesama, zahvaljivanja publici... U celi koncept stvaralaštva grupe u početnoj fazi delovanja biće uključeno oko 20 stalnih saradnika iz različitih segmenata delovanja (slikarstvo, fotografija, dizajn, književnost i film). Za naziv grupe članovi su imali nekoliko predloga (koje je bolje i ne pominjati) ali ih je Obradović ipak ubedio da je Atomsko Sklonište najadekvatnije ime. Pored Obradovića koji se može smatrati osnivačem i idejnim vođom grupe, prvu postavu Skloništa činili su: Sergio Blažić (vokalni solista), Saša Dadić (bubnjevi), Dragan Gužvan (gitara) i Bruno Langer (bas). Iz čisto marketinških razloga proglašavaju se punk grupom iako nisu ni znali šta je to punk. Ipak time su uspeli da zainteresuju javnost. U leto 1977. često nastupaju u Puli, ali Puljani ih ne primaju dobro. U njima se zbog toga javlja razočaranje, ali i pozitivan inat. Krajem sezone na klavijaturama im se pridružuje Eduard Kancelar, a jedan od najznačajnijih nastupa na kojem su se predstavili širem rock'n'roll auditorijumu, bio je na Boom festivalu u Novom Sadu, krajem 1977.

Atomci uporno vežbaju u Puli (na različitim lokacijama: garaže, štale, auto-kampovi, kulturno-umetnička društva...). Nešto kasnije sa većim uspehom nastupaju u omladinskom domu Uljanik i odlučuju da umesto značajnije organizacije koncerata svoje snage usmere na snimanje prve ploče. Nakon što su ih odbili u dvema najvećim diskografskim kućama, zagrebačkom Jugotonu (čija će ih komisija odbacivati čak 6 puta) i beogradskom PGP RTB-u, Sklonište doživljava još jedno u nizu razočaranja, ali kao spas pojavljuje se RTV Ljubljana sa kojom potpisuju ekskluzivni ugovor. Album prvenac (na kome su se predstavili pojačani Rudolfom Grumom koji je pevao prateće vokale) snimaju krajem 1977. godine, a u prodaji se pojavljuje u martu 1978. (u vreme kad nijedan član Atomskog Skloništa nije imao gramofon!!!). Uz prve abume Time-a i Drugog Načina, to je jedan od najupečatljivijih prvenaca ex yu rocka. Atomci su krenuli žestoko: muzika je klasični hard rok, a jedna su od retkih grupa koja nije koketirala sa narodnim melosom. Dominiraju hard rock rifovi, sa upečatljivim klavijaturama, zadivljujućim vokalom i čvrstom produkcijom. Album je zaprepastio kritičare svojim neobičnim konceptom i drugačijim pogledom na svet. Tekstovi su bili nešto što tada (a ni kasnije) nije postojalo na ovim prostorima. Tekstopisac Boško Obradović je na prvom albumu ponudio mnoštvo potresnih i kataklizmičkih stihova. Za razliku od drugih grupa, koje su velikom većinom nudile ljubavne tekstove, Obradović je u svojim tekstovima obrađivao socijalne, političke i antiratne teme. I to na sebi svojstven način. Na prvom albumu dominiraju proročanski tekstovi kojima su glavne teme ratovanja, nekontrolisani razvitak civilizacije, loše stanje u društvu i sl. Zatečeni kritičari rock muzike su oštro napali orijentaciju grupe, osuđujući Atomce da su nepotrebno i prekomerno opterećeni svojim konceptom. I nastaviće tako da kritikuju Atomce i narednih godina. Tekstove nazivaju "banalnim" i "plitkim", ideje Skloništa im se čine nejasnim i nedorečenim. Često su tekstove nazivali besmislenim i smešnim. Očigledno, u to vreme reči rat, rušenje, droga, nervoza, panika, psihoza, racija, ..." su se činile suviše dalekim i neshvatljivim za rock'n'roll umetnost na našim prostorima. Petnaestak godina kasnije na Balkanu će sve biti drugačije, i ono o čemu je Boško Obradović pevao postalo je stvarnost, nažalost veoma surova. Time su kritičari započeli pravi "rat" protiv Atomskog Skloništa koji će sa promenljivom žestinom trajati narednih desetak godina. Atomci odgovaraju na to žestoko, i koriste svaku priliku da i oni pređu u napad razračunavajući se sa kritičarima. U tome su naravno glavne uloge imali Boško Obradović i Bruno Langer.
Kao hitovi sa prvog albuma izdvojiće se nekoliko pesama. Prije svih hard rock numere : "Kinematograf Našeg Djetinjstva", "Tko Će Tad Na Zgarištu Reći", potresna priča "Saznao Sam Dijagnozu" te "Pomorac Sam Majko", muzički sigurno najimpresivnija sa snažnim gitarskim rifovima i izuzetnim solom na klavijaturama. Tekstualno najupečatljivija (pored recitacije "Od Rata Do Rata") je nezvanična himna grupe : "Ne Cvikaj Generacijo", sa interesantnim dečijim horom u refrenu.
Pored zapaženijih numera tu su još i "Umro Je Najveći Mrav" koja nam donosi sporiji tempo i laganiju muziku sa predivnim gitarskim uvodom, te snažan tekst o moralnim problemima u društvu. Predivna "Poslednji Let Boinga 707" (sa odličnim uvodom na bas gitari) daje zaokret ka ljubavnoj temi i dotiče se hipi ideologije. "Otmica Naše Ljubavi" je još jedna žestoka hard rock numera, dok album zatvara melanholična "Nek Vam Je Sa Srećom". Sve tekstove je napisao Obradović dok su muziku Skloništa pisali Blažić, Gužvan i Langer. Dok Gužvan komponuje samostalno, Blažić i Langer rade zajednički, u duetu.
Dizajn omota (rad Ivana Obrovca) je takođe malo remek delo: blago lice deteta simboliše zemaljsku kuglu, a oko nje je, sa svih strana, očigledna - opasnost. Po ivicama omota nanizano je 46 zastava država iz raznih delova sveta. Jedina koja se leprša je zastava tadašnje SFRJ.

11. maja 1978. nastupaju u okviru rock programa Omladinskog festivala u Subotici, neposredno nakon izlaska prvog albuma, i tu doživljavaju novi uspeh. Krajem maja su nastupili po prvi put pred beogradskom publikom, kao gosti "Palilulske Rock-lige '78", na stadionu Tašmajdan koji će u budućnost postati beogradski dom Atomskog Skloništa. Svirali su potpuno besplatno, što je po rečima organizatora "danas velika retkost, kada svi trče da zgrabe pare...". Prema izvještajima sa tog koncerta, u tridesetominutnom nastupu izveli su materijal sa prve ploče, bez ijednog trenutka pauze što je publici uskratilo mogućnost da ih između numera nagradi aplauzom, ali je zato svoje oduševljenje izrazila posle koncerta koji je predstavljao "pravu malu atrakciju za oči i uši". U to vreme, debi album je za tri sedmice dostigao tiraž od 16.000 primeraka. Ipak, ukupno gledano, Atomci retko nastupaju i ne organizuju koncerte niti samostalno, niti žele da nastupaju u malim prostorima. Takođe, većina muzičara nije željela da se profesionalno posveti muzici i da organizuju turneje. Pored toga, veliki razlog za odsustvo samostalnih svirki trebalo je vidjeti u Serđinoj bolesti. Ipak, Boško Obradović sve to objašnjava odbijanjam Atomaca da održavaju "stereotipne turneje".

Svi napadi kritičara, i retki koncerti nisu ni malo omeli publiku da Atomce zavole do neočekivanih razmera. Serđo, Bruno i drugovi su to i zaslužili. Prije svega izuzetnom hard rock muzikom i iskrenom odanošću publici. Nastavili su žestoko, i nisu se puno obazirali ni na šta što bi ih moglo omesti na tom putu. Usredsredili su se na svoju muziku i svoj stil. Takav način rada donio im je vernu publiku (naročito u BiH, Srbiji i Makedoniji), a oni su je još krajem iste godine obradovali i svojim drugim albumom ostavši verni svojoj diskografskoj kući.

Usudićemo se reći da je Infarkt najbolji album Atomskog Skloništa i apsolutno remek delo. Bez ijednog momenta, bilo zvuka ili teksta, koji ne zaslužuje visoku ocenu. Zvuk je još čvršći i snažniji, a ritam brži nego na debi albumu. Upečatljive solo deonice i jaka ritam sekcija su neki od detalja koji čine ovaj album velikim. Tekstovi su za nijansu manje potresni i bolni, ali i dalje jednako oštri. Značajan doprinos kompletnom utisku je dala i vrhunska produkcija, a rezultat svega ovoga je album kojim su Atomci dotakli - savršenstvo. Bruno i Saša su prašili koliko im srce hoće, a Serđo i novi klavijaturista Paul Bilandžić (Kancelar napušta Sklonište zbog obaveza prema fakultetu) su albumu dodali poseban ugođaj. Gužvanovo sviranje gitare se može nazvati briljantnim. Bez filozofiranja, ispraznog mučenja gitare, postoji samo ono što se jasno treba odsvirati i zbog čega Gužvan nikad neće biti proglašen virtuozom ali će zato postati jedan od najcenjenijih i najzahvalnijih naših gitarista. Inače, on se i danas privatno bavi konstrukcijom i modifikacijom gitarskih pojačala, jako cenjenih u Puli. Sve vreme tokom sviranja u Atomskom Skloništu on je koristio svoja pojačala, što je rezultovalo da se u zvuku Atomaca mogu prepoznati tri različita perioda tokom zlatnih godina rada. I zbog toga se može reći da je Gužvan imao možda i najveći uticaj na zvuk benda, naročito na nastupima uživo.
Album otvara recitacija (kao na sva tri prva albuma) "Na Proplanku Čeka Cvet", i to na najbolji način. Sem stihova, doprinos za to ima i upečatljiva Obradovićeva interpretacija. Nakon toga nižu se, jedna za drugom, prava remek-dela rock'n'roll umetnosti, i prosto je šteta što se neke pesme moraju izdvojiti. Sa ovog albuma će se iskristalisati niz pesama koje će kasnije postati veliki hitovi : "Pakleni Vozači", "Djevojka Broj 8", "Oni Što Dolaze Za Nama" i "Bez Kaputa" (koja je ujedno i jedina pesama sporijeg ritma na albumu). Međutim od preostalog materijala, bilo bi nepravedno izostaviti ijednu pesmu, dok, sa druge strane, niti jedna od njih ne bi bila tako dobra da je objavljena nekom drugom prilikom. Samo sve pesme zajedno daju vrhunski sklad ovom albumu, a pri tom i pojedinačno moćno zvuče. Ako bi se morao izdvojiti lični favorit onda bi ta čast pripala pesmi koja zatvara album: "Oni Što Dolaze Za Nama". Razarajući ritam, rif od kojeg se ježi koža, fenomenalno smišljen uvod, magični prelaz u 30-toj sekundi i visoki tonovi klavijatura su glavne odlike ove numere. Tekstualno gledano, ova pesma je zadivljujuća!!! "Oni što dolaze za nama, sklapaće prijateljstva putem kućnog kompjutera". Te, sad već davne 1978. godine, kućni kompjuter (danas poznatiji pod skraćenicom PC), nije ni postojao! On će nastati tek par godina kasnije, a bez današnjih sredstava komunikacije preko računara život nam sve više postaje nezamisliv. Danas, na zapadu ljudi drže u osmeh nameštena lica, u WC-u televizore, dok je na istoku socijalizam iza sebe ostavio betonske pejzaže. A videćemo šta će nam ostali stihovi pesme otkriti u sledećih 25 godina.
U skladu sa ostalim poboljšanjima i dizajn omota Andreja Habiča je na vrhunskom nivou. Ploča je pakovana u kartonski omot i ima malo veće dimenzije nego standardni 12" LP omot. Sastavni deo albuma je knjiga fotografija Tone Stojka, njihovog saradnika od ranih dana, čime je efektno prikazan još jedan domen njihove umetnosti.

Na osnovu uspešnih albuma i upečatljivih koncerata, sledeće, 1979. godine su stekli još mnogo vernih obožavatelja. Publika je prosto hrlila na njihove nastupe i kupovala ploče. Diskografsku neaktivnost te 1979. godine (budući da su krajem prošle godine objavili album) njihova izdavačka kuća RTV Ljubljana je nadoknadila izdavanjem singla "Pomorac Sam Majko / Pakleni Vozači". Budući da se na singlu nalaze već objavljene originalne verzije hit pesama, singl nije ostavio neki značajniji trag. Ipak te činjenice nisu zasmetale Petru Lukoviću da napiše: "Singl nedelje, singl meseca, diploma i zahvalnica za pesmu koja ubedljivo, iskreno, pošteno, dosledno i rokerski angažovano stoji za 350 kopalja iznad svih Suzana, Tetka Ana, Divljih Jagoda i ostalih beskrvnih tipova, koji vreme ubijaju snimajući ploče, ne znajući šta će sa sobom. Sklonište u tri minuta i sedam sekundi demontrira izuzetnu fuziju teksta i muzike, atomsfere i tenzije i jedino da je snimak bolji i da je u ceo biznis umešan jedan vrsan producent, ovo bi bio "out of touch". Pomorac Sam Majko njihova je najbolja numera, pa je prirodno i logično da ovaj singl-podsetnik dobije svu vašu pažnju i interesovanje. Naročito sada kada je i "Berge Vanga" doživeo havariju, nestao, ispario i kada song Skloništa postaje himna u britanskom "Lojdu"..." Godinu dana kasnije izlazi još jedan singl: "Bez Kaputa / Tko Će Tad Na Zgarištu Reći" (na kojem je eto ponovljena kombinacija po jedne pesme sa po jednog od prva dva albuma).

Nastavljajući sebi postavljanje visokih standarda, Sklonište je krajem 1979. godine, sa malo više sredstava i sa većom medijskom podrškom, pristupilo snimanju svog trećeg albuma. Po mnogo čemu, to je album različit od prethodnika. Biće to prvi album sniman na "ekskluzivnoj" lokaciji. Mada sam naziv "pokretni studio" ne deluje previše luksuzno, "Mobile One" je najveći pokretni (48-kanalni) studio na svetu u kojem su svoje materijale snimale neke poznate svetske grupe. Takođe, biće to prvi album u nizu koji će producirati Englez John Etchells. Između ostalog, on je jedno vreme bio producent grupe Queen, a koliko je bio važan kao veliki majstor produkcije svedoči podatak da je na prednjoj strani omota jednog Queen albuma napisano "Queen & John Etchells". Od ovog albuma Atomci zvanično deluju kao kvartet, bez klavijaturiste. Paul Bilandžić je u međuvremenu napustio grupu i osnovao svoj sastav "Lilihip".
"U Vremenu Horoskopa" je donio lagani zaokret ka jednostavnijoj muzici, sa ne tako kompleksnim pesmama kao na prva dva albuma. Kao najveći hitovi izdvojiće se tri pesme. Naslovna numera kojom će Atomsko sklonište u budućnosti započinjati svoje koncerte, sa tekstom nad kojim se svaki dan moramo zamisliti. Pored nje tu su još "Čedna Gradska Lica" i "Gazi Opet Čizma". Prva je pesma žestokog ritma u kojoj do izražaja dolaze velike Serđine glasovne mogućnosti, dok je "Gazi Opet Čizma" pesma koja zatvara album a bavi se opasnostima od terorizma i neonacizma, mnogo godina pre nego što će svako u svetu spominjati te reči, a ne znajući tačno ni o čemu se tu zapravo radi.
Zanimljiv je upliv Atomaca u "akustične vode" u dvi numere: "Da Li Je Dozvoljeno Razgledanje Vašeg Vrta" (jedna od najepših melodija Skloništa ikada) i "Nešto Nam Holivudski Reci" (vrlo zanimljiva pesma u kojoj se prikazuje kako ljudi sa ovih prostora zamišljaju bogati zapad, a kako je tamo ipak nešto drugačije). Ostale pesme su u visokom ritmu i mogu se svrstati u klasični hard rok, izuzetno pogodne za uspešno koncertno izvođenje. Posmatrajući tekstualni aspekt, može se ustvrditi da album nema ni jednog suvišnog ili lošeg stiha, i da savršeno napada na - ovaj put glavnu temu - iskvarenost savremenog društva i međuljudskih odnosa. Uzaludni su ponovo bili svi napadi kritičara u kojem su bezuspešno ponavljali iste fraze za Boškove tekstove: "banalni", "plitki", "naivni", "daju pevaču teške glasovne zadatke", "melodija se lomi, stihovi su nategnuti"..., kultni status grupe je u očima sve većeg broja sledbenika nezadrživo rastao.

Tako se nakon tri izdana albuma i mnoštva odsviranih koncerata u proteklih par godina delovanja, Atomsko Sklonište odlučilo na snimanje albuma uživo. To nije ni malo čudno, uzimajući u obzir preciznu i vrhunsku svirku na koncertima pred odanom publikom, ali posmatrajući i koncept benda. Boško Obradović je želeo da realizuje nešto veliko što bi predstavljalo krunu dosadašnjeg rada grupe. Dugo najavljivani spektakl trebao je da se održi u Areni, ali je do promene plana došlo u poslednji čas, i Atomci se sele u Dom JNA (današnji Dom hrvatskih branitelja). Zbog bojazni da prvo veče nešto ne pogreše u svirci, Sklonište odlučuje da svira dve noći. Drugo veče je bilo bespotrebno, prvu noć su odsvirali bez greške. Živom albumu (izdanom u jesen 1980. godine) su dali i adekvatno ime: "Atomska Trilogija", a materijal su skupili sa oba koncerta. U rock'n'rollu je staro pravilo da se tek na živoj svirci vidi koliko bend vredi, a ovim albumom se pokazalo da Atomsko Sklonište u tom elementu zaslužuje čistu desetku. Album je uspeo u potpunosti prikazati kvalitet svirke galopirajućeg ritma, ali odnos između grupe i publike, te oduševljavajući osećaj tokom njihovih koncerata nemoguće je bilo verno preneti na komad vinila, mada se na najosećajnijim delovima albuma itekako može dosegnuti. Zaključak je da je album prenio tek dio atmosfere sa njihovih živih nastupa. Unutrašnji omot obiluje fotografijama - u crno beloj tehnici, što ovaj put nije baš prikladno, jer bi se kvalitetnijim fotografijama bend još bolje predstavio svima onima koji su preko ploče želeli da "prisustvuju" njihovom živom nastupu.
Ovim albumom su na odgovarajući način zatvorili trilogiju, po mnogo čemu apsolutno jedinstvenu na području bivše Jugoslavije. Narednih meseci nastavljaju koncertne aktivnosti. U Beogradu (gdje se do tada prodalo više od pola tiraža svih njihovih ploča) ponovo trijumfuju "u svom domu", na stadionu Tašmajdan, održavajući dva septembarska koncerta. Na prelazu između 1980. i 1981. godine svirali su dva koncerta sa Ribljom Čorbom (u hali Pionir) pod odgovarajućim nazivom koncerata "Atomska Čorba".
Nova 1981. godina Atomcima donosi značajne promene. Nakon dosta sukoba i svađa, bubnjar Saša Dadić odlučuje da napusti grupu. Kao zamjena, na njegovo mesto dolazi Zdravko Širola (pored bubnjeva svira i klavijature), sklapajući tako, ispostaviće se, najpoznatiju postavu grupe: Langer, Blažić, Gužvan i Širola. Najveći nastup Atomci ostavaruju na beogradskom hipodromu 1981. godine kada pred 50-60.000 posetilaca nastupaju kao nosioci programa prvog dana dvodnevnog festivala "Hipodrom '81" koji se trebao zvati "Atomski Hepening" ali je ipak kasnije došlo do promene naziva. Drugog dana su nastupili Bijelo Dugme i Iron Maiden.

Novi album u prvoj polovini 1981. godine donosi još novina ali i potresa. Bruno Langer od ovog albuma preuzima kompletno pisanje muzike, a grupa je prekinula prepoznatljivu praksu da album otvara recitacija Boška Obradovića. "Extrauterina" će biti poslednji album na kojem će Atomci predstavljati njegove tekstove, i nakon ovog albuma dolazi do prestanka njihove saradnje. Bruno Langer ovaj prekid saradnje označava kao oslobađanje Atomskog Skloništa od svega što je suvišno i strano rokenrolu, mada ostaje činjenica da su ubedljivo najkvalitetniji materijali snimljeni dok je Boško Obradović bio tekstopisac i idejni vođa Skloništa. Iako je samo par meseci ranije Boško najavljivao da će biti vođa Atomskog Skloništa do svoje smrti, već u periodu izlaska "Extrauterine" bilo je jasno da su unutrašnji sukobi i nesuglasice rezultovali "mirnim" odlaskom Obradovića iz Skloništa, pa je prekid saradnje već unapred najavljen.
Ako je na prethodnom albumu bilo zanimljivo uvođenje akustične gitare, ovaj put je interesantan experiment sa harmonikom u "Smanji Gas", numeri koja otvara ovaj album, sniman u "Super Bear" studiju (bolje rečeno vili sa bazenom) u Nici, u Francuskoj. Tu je neposredno pre njih, grupa Pink Floyd snimila svoj čuveni album "The Wall". Sklonište je opet uspelo da realizuje album na kojem je kvalitet pesama poprilično izjednačen, a zvuk nanovo čvrst, rezak i svež. Međutim ovaj album je doneo i oprečna mišljenja među publikom. Mnogi ljubitelji Atomaca kojima su se promene u produkciji i zvuku dopale, ovaj album određuju kao jedan od najkvalitetnijih. S druge strane, dosta je mišljenja da je ova ploča donela primetan pad u odnosu na prva tri albuma (produkcija je pod uticajem tada popularnog metal zvuka, a ritam mašina isuviše vuče na sintisajzere i elektroniku). Činjenica je da je "Olujni Mornar" kompozicija koja će ostati najomiljenija poklonicima, ali bi najpoštenije bilo prepisati svih 10 numera kao najbolje sa ovog albuma, koji je pomogao još većem učvršćavanju visokih pozicija grupe u zemlji.
Primetna je i promena glavne teme pesama. Velika većina je posvećena "ljubavnim temama", što na jeziku Atomskog Skloništa znači opisivanje ponašanja i osećanja pripadnica lepšeg pola, i skoro u potpunosti kritikovanja istog, ali opet uz dosta stihova divljenja ženskoj lepoti. Jedina pesma čiji stihovi nastavljaju tradiciju antiratnog i pesimističkog u poeziji Atomskog Skloništa je "Moramo Zamoliti Prolaznike". Jedna - ali vredna, i nažalost opet proročanski stoprocentno tačna : "Pričali su mi dok smo bili deca da ljudi žele ljubiti / sad na vratima kucaju vojnici tražeći nešto za ubiti".
Te godine Atomci beleže mnogo televizijskih snimanja, a u Beogradu realizuju i film u režiji Miroslava Jokića. Na snimanju filma uporno je insistirao Boško Obradović. Rezultat je bila priča sastavljena od video numera precizno prateći koncepciju Atomaca. Na početku filma su scene koje prikazuju okruženje kao posle atomske katastrofe: pustoš, ruševine i olupine. Dok se na kraju filma ipak dolazi do vedrijih snimaka. Film je krajnje profesionalno realizovan i za celi projekat je obezbeđeno dovoljno novca za snimanje. Neke scene su snimljene u Puli, ali velika većina je urađena u Beogradu na različitim lokacijama, između ostalog deponija smeća i auto otpad na početku (u cilju dočaravanja uništenja i razrušenosti), a zelena polja i prometni autoput na kraju (obnavljanje prirode i ljudske civilizacije). Kompletna ekipa filma je uložila mnogo truda, ali najveći napor učinili su sami članovi Atomskog Skloništa: Bruno, Boško, Dragan, Sergio i Zdravko naročito snimajući scene u gomili smeća i otpada.

Destinacija snimanja sledećeg albuma, godinu dana kasnije, bio je Londonski JAM studio. Bruno Langer je sem pisanja muzike preuzeo i ulogu tekstopisca, čime u potpunosti preuzima sve ključne funkcije. Urađena u vrhunskoj produkciji Johna Etchellsa, i snimljena za samo dva dana (!!!) ploča "Mentalna Higijena" postaće njihov najprodavaniji i najpopularniji album, ustoličujući ih na sam vrh tadašnje jugoslovenske rock scene (dobiće titulu grupe godine za 1982.). Ovom istinskom remek delu je pošlo za rukom ono što malom broju albuma uspe: da istovemeno bude i vrlo komercijalno i jednako kvalitetno. Iako je pred kraj snimanja albuma bilo pregovora sa Jugotonom, Sklonište je ipak ostalo verno svojoj matičnoj diskografskoj kući RTV Ljubljana. Vrhunska muzika i novi, sveži i primetno drugačiji tekstovi doveli su grupu na vrhunac popularnosti od početka delovanja. Dok su ostale naše grupe iz samog vrha rock i hard rock muzike početkom osamdesetih prolazile kroz krize, prestanke rada ili priklanjanja kratkotrajnom naletu novog talasa, Atomsko Sklonište je ostalo dosljedno svom pravcu i to im je na kraju i donelo vrhunski uspeh, bez puno osvrtanja na ono što drugi rade, a neki treći uzaludno pišu, znajući da će njihov način delovanja ostaviti neizbrisiv trag u muzičkoj umetnosti na ovim prostorima. Mentalna Higijena (sa vrhunskim ilustracijama na omotu) doneće im i najveći hit za mnogobrojne top liste. Bilo trenutne, bilo top liste desetljeća ili veka. To je svakako "Treba Imat Dušu", koja je puna tri meseca bila suvereni broj 1 na jugoslovenskim top listama. Pored nje, tu su još i maestralne i efektne: "Na Palubi Jada", "Jonhy", "Žuti Kišobran", "Kraljica Cigana", te dve predivne: "Rahela" i "Iza Zida". Najbrža pesma na albumu je "Pun Mjesec". Album zatvara "Mutna Rijeka", čiji je tekst nastao po istinitom događaju. U toj pesmi, solo deonicu je odsvirao poznati saksofonista Mell Collins (jedno vreme zvanični član grupe "King Crimson"). Sve ove pesme zajedno doneće albumu veliki uspeh, ogroman tiraž, (ploča se za manje od mesec dana prodala u preko 150.000 primeraka i na kraju dostigla platinasti tiraž) a grupi dobru podlogu za još jednu uspešnu turneju po čitavoj državi. Zanimljivo je da je po turneji po BiH, Atomsko Sklonište sviralo po dva koncerta za jedno veče, a Sergio Blažić, koji bi po pravilu trebao najteže da podnese tih 4 sata svirke, bi prvi koncert koristio "za zagrevanje" a tek na drugom bi pružao najviše i doživljavao najveće zadovoljstvo umesto umora i iscrpljenosti.

Uspeh "Mentalne Higijene" im je dao i odvažnost da sa svojom muzikom pokušaju prodor i van granica naše zemlje. Rezultat tog (prvog) pokušaja je album "Space Generation" (sniman na Floridi, objavljen 1983. godine) na kojem je objavljeno 9 pesama (uglavnom sa dva posljednja albuma) ovaj put otpevane na engleskom jeziku. Nekim pesmama je promenjen i aranžman, i rezultat je bio album primetno blažeg senzibiliteta, mada je verno prenio velike hitove grupe. Kada su se nakon američkih koncerata vratili kući i ponovo krenuli na turneju, nastupi su im predstavljani pod sloganom "Povratak iz Amerike".

Šesti studijski album "Zabranjeno Snivanje", snimljen je i objavljen 1984. godine. Kao promotivne pjesme najviše su prezentovane laganije kompozicije: "Nježan i Mlad" i "Jutro" (koja je predstavljala još jedan izlet u akustiku, sa predivnim gitarskim solom). Ipak tek među ostalim numerama ("Tražila Je Lice Ljubavi", "Tvoj Princ", "Ljubomora" i "Jučerašnje Sutra") kriju se briljantni momenti. Ostali deo materijala nije dostigao neku široku popularnost (kao i celi album) mada je nesumljivo da se radi o više nego kvalitetnim pesmama. Čak je i dizajn omota najsiromašniji od svih njihovih ploča; pored osnovnih podataka, ništa se više ne nalazi na omotu, čak ni tekstovi pesama. Kao glavni likovni motiv iskorištena je slika Andrea Mantenje: "Mrtvi Hrist".
Iste godine Atomsko Sklonište i dalje neumorno nastupa širom zemlje, i odlučuju se za realizaciju još jednog živog albuma. Ovoga puta, za tu namjenu iskoristiće, praktično već tradicionalne, septembarske koncerte na stadionu Tašmajdan. Album simbolično nazvan "Jednom U Životu" (pojaviće se u prodaji sledeće, 1985. godine) predstavlja posljednji oficijelni zapis na kojem se pojavljuje Sergio Blažić. On se ni jednog trenutka tokom rada Atomskog Skloništa nije predavao pred smrtonosnom bolešću (rak limfnih žlezda), već godinama nastupajući na koncertima sedeći na stolici. Zbog dugogodišnjeg tretmana hemoterapijama i zračenjem, njemu je potpuno opala kosa. Nakon svakog većeg koncerta on je morao ići na terapije u onkološku kliniku ljubljanske bolnice. Svaka svirka za njega je predstavljala novu pobedu. "Jednom U Životu" je prikazao Serđa i drugove u najboljim momentima. Zbog svega toga album nosi gotovo bolnu atmosferu u 7 spektakularnih izvedbi, u kojima na gotovo svakoj najviše dolazi do izražaja upravo Sergio, njegove neograničene glasovne mogućnosti i najosećajnija vokalna interpretacija ikad zabeležena u našoj rock muzici. Na dosta pesama, u prvom planu je upravo njegova neposredna komunikacija sa vernom publikom što albumu u najvećoj meri i donosi potresni osećaj tuge koji se prožima kroz razarajuću muziku. Stvarno bi bio pretežak zadatak izdvojiti neku numeru. Od uzbuđujuće "Olujni Mornar" koja otvara ploču pa do "Djevojka Br. 8" kojom sprektakularno završavaju, nalazi se 33 minute najbolje žive svirke ikad snimljene kod nas.

U proljeće 1985. godine Sergio učestvuje u snimanju pesme "Za Milion Godina" u sklopu "Yu Rock Misije" koja je pratila svetsku humanitarnu akciju "Band Aid". Kao vrhunac akcije, juna te godine održan je veliki koncert domaćih muzičara u Beogradu. Atomsko Sklonište nastupa pred kraj koncerta. Standardno dobro su odradili svoj deo posla, ali prava poslastica je došla na kraju njihovog nastupa: posle vokalnog dela pesme "Ljubomora", Sergio se povukao sa bine, a ostatak Atomaca je raspalio žestok instrumental. Salva teškog rocka je istinski zapalila publiku na stadionu, ali i pred TV ekranima širom zemlje.

Atomsko Sklonište nastupa poslednji put sa Sergiom 21.07.1986. godine, na oproštajnom koncertu u pulskoj diskoteci "Piramida". Tada su nastupili u standardnoj postavi Blažić, Gužvan, Langer, Širola, pojačani Eduardom Kancelarom za klavijaturama.

Langer i Gužvan sa američkim saradnicima pripremaju još jedan album na engleskom jeziku. Za potrebe pripreme i snimanja tog albuma oni u leto 1986. odlaze na Floridu gde provode skoro celu godinu. Tamo im stiže loša vest: Sergio Blažić - Đoser umire u Pulskoj bolnici 18.01.1987. Sahranjen je dva dana kasnije pred više od 4.000 ljudi.

Langer i Gužvan nastavljaju rad na albumu i "This Spaceship" donosi 8 starih pesama, u temeljno izmenjenim aranžmanima (neki su doveli pesme gotovo do neprepoznatljivosti). Jedino su dve pesme nove, mada su i za njih iskorištene neke teme i gitarski rifovi iz starijih pesama. Izlazak tog albuma, licencno objavljenog kod nas bez ikakvog uspeha baš kao ni na američkom tržištu, ujedno predstavlja i kraj prvog, legendarnog desetogodišnjeg, perioda grupe.

Tokom 1987. godine Bruno Langer učestvuje kao gost grupe Time, na turneji "Legende Yu rocka". Snimak legendarne "Majko Zemljo" koji su izveli Time, Langer i Janez Bončina zabeležen je na duplom koncertnom LP-u. Sledećih godina, Bruno nastupa sa raznim saradnicima i, sve češće, boravi u inostranstvu, naročito u Americi.

Krajem osamdesetih sa novom postavom Bruno obnavlja Atomsko Sklonište koje će novi studijski album "Criminal Tango", sniman početkom 1990., objaviti krajem te godine. U novoj postavi su bubnjar Nikola Duraković i gitarista Ranko Svorcan. Langer je već od ranije preuzeo i ulogu pevača, ne želeći da nekome drugom prepusti vokalne deonice, iako je bilo dosta kandidata za to mesto. Tokom zadnjih par godina, najčešće spominjana opcija je bio sarajevski pevač Mladen Vojičić Tifa, koji je često isticao da mu je Serđo bio jedini iskreni i pravi prijatelj. U snimanju albuma "Criminal Tango" učestvovao je član grupe iz ranih dana, Paul Bilandžić koji zbog privatnih obaveza nije sa ostatkom grupe putovao na koncerte koji su tokom leta utabali stazu za izlazak albuma. Za plakate tokom turneje iskorištena je slika sa omota prethodnog albuma "Zabranjeno Snivanje". "Criminal Tango" se može svrstati u dobro poznatu kategoriju: "što se više sluša - sve je bolji" a nesumljivo je da se radi o temeljno izmenjenom zvuku benda. Na albumu se nalazi nekoliko izvanrednih kompozicija, među kojima i "Tajna" posvećena Đoseru.

1990. i 1991. godine Atomci održavaju bogatu koncertnu aktivnost u, još uvek, velikoj Jugoslaviji. Na njima, a i kroz mnogobrojne intervjue, Bruno širi glas razuma, ljubavi i dobre volje u okruženju koje sve lagano postaje katastrofalno, baš onako kako je opisano u pesmama Boška Obradovića. Nastavljajući tradiciju da svira svugdje gde se okupljaju rokeri, koji pokušavaju ostati iznad narastajuće kataklizme, sad već istorijski gest rock'n'roll misionarstva ljubavi i razuma, Bruno čini krajem avgusta 1991. godine nastupajući na tradicionalnoj "Zaječarskoj Gitarijadi" (odmah nakon nastupa na beogradskom Avala Festu), u vreme kada su bezumni oružani sukobi u Hrvatskoj već uveliko počeli. Negde u to vreme Langer najavljuje novi album koji se trebao zvati "Snajper", ali do realizacije tog projekta nikad nije došlo.
Karijeru Skloništa, Bruno narednih par godina više vezuje za inostranstvo. Tako će za izdavačku kuću sa Floride "East Europe Records" 1992. godine izaći album "East Europe Man", koji sadrži numere stvarane i objavljivane ranijih godina. Većina pesama je sa albuma "This Spaceship", dok su jedine dve na našem jeziku sa "Criminal Tango". Najzanimljivija je svakako "Chinese Bike" koja otvara album. Tom kompozicijom, Atomsko Sklonište je "uskočilo" na američku listu "Top 100". Takav uspeh nikome sa ovih prostora pre njih (a ni poslije) nije pošao za rukom. Na taj način Sklonište je dostiglo nešto što ni njima samim na vrhuncu popularnosti u zemlji nije uspelo, ali ni mnogim našim grupama (Yu Grupa, Smak, Bijelo Dugme, Korni Grupa, Divlje Jagode...) koje su imale šansu načiniti značajniji uspeh na zapadnom muzičkom tržištu.
Atomci su bili među potencijalnim kandidatima za nastup na koncertu Woodstock 1994, povodom obeležavanja dvadeset i pete godišnjice održavanja najvećeg rock festivala svih vremena. Međutim, iako već najavljeni, otpali su sa spiska, čime je koncert ostao bez jedine savremene grupe antiratne orijentacije koja svojim tekstovima neposredno propagira mir.

Na domaćem tržištu, novi album "Terra Mistica" izlazi 1995. godine. Bio je to prvi i poslednji album koji je izdat za Croatia Records (bivši Jugoton). Na njemu se nalazi 9 kompozicija jednostavnog izraza u standardnom rock stilu.
Iste godine RTV Slovenija, diskografska kuća koja je pod ranijim nazivom RTV Ljubljana izdala sve dotadašnje "domaće" albume Atomskog Skloništa je na tržište izbacila CD kompilaciju sa hitovima grupe pod nazivom "1976 - 1986", a nešto kasnije i CD "Vol.2" tog izdanja. Bruno Langer najavljuje snimanje novog studijskog albuma 1999. godine pod nazivom "Portobello Street", po londonskoj ulici u kojoj se prodaju stvari iz 60-ih godina. Ni taj album nikad nije snimljen.

Sa prestankom suludih ratova na balkanskim prostorima, i Atomsko Sklonište je, na oduševljenje brojnih rockera, ponovo počelo nastupati po, sad već susednim, balkanskim zemljama. Ukupno gledano, Atomsko Sklonište svira češće nego pre, iako grupa više nije toliko popularna kao u zlatnom periodu. Bruno je i dalje svugde rado viđen gost, možda i više nego ranije. U najvećem broju slučajeva nastupaju u sad već ustaljenoj postavi koja traje godinama i koja je postala najdugovečnija od svih postava Atomaca. Samo na nekim koncertima Nikicu Durakovića znao bi na bubnjevima zamenjivati Stjepan Bobić (jedno vreme svirao u grupi Messerschmitt), a zamena za Ranka Svorcana je Aleks Černjul, sin novinara Armanda Černjula koji je između ostalog radio i na autobiografiji Sergia Blažića koja nažalost nikad nije objavljena. Ta zamena na mestu gitariste je najčešće bila 1997. i 1998. kada je Svorcan bio angažovan na solo projektu zajedno sa Ljubom Vujičićem-Bananom (zajedno su bili autori tekstova i muzike). Rezultat te saradnje je album "Sjećanja" na kojem pored Svorcana i Durakovića, Davor Zgablić (KUD Idijoti) svira bas gitaru, a Dado Topić se pojavljuje kao gost.

Za novu 2001. godinu, na dočeku novog milenijuma, Atomci su svirali na beogradskom Trgu Republike, čime praktično overavaju veliki povratak na koncertnu scenu bivše Jugoslavije. Treba svakako spomenuti i nastupe, kao predgrupa, legendarnim svetskim hard rock bendovima na njihovim nastupima u Hrvatskoj: Motorhead, Uriah Heep i Whitesnake, kao i bezbrojne nastupe na skupovima motociklista (bajkera) širom "regiona", kojima su Atomci već postali i jedan od zaštitnih znakova.

Kao tradicionalna manifestacija u znak sećanja na Sergia Blažića, već 1988. godine se uspostavljaju "Đoserovi Memorijali". Prve godine Serđovi prijatelji iz malonogometnog kluba "Park Avenija '69" organizuju turnir u malom fudbalu, a sledeće godine su u manifestaciju uključuju i Blažićevi prijatelji iz sveta muzike. Pre svih Bruno Langer, Dado Topić, Janez Bončina i Aki Rahimovski. Kompletna zarada od memorijala redovno će odlaziti u fond lige za borbu protiv raka. Muzički deo memorijala će desetak godina kasnije prerasti u najvažniji rokerski događaj u Hrvatskoj i istinski spektakl. Nažalost nakon 16 sezona, iz različitih razloga, tradicija se prekida 2004. i 2005. godine, ali je 19.memorijal ipak održan, 02/2006, s najavom da će naredne godine jubilarni, 20.memorijal biti vrhunska manifestacija.

Boško Obradović je preminuo 2000. godine od posledica srčanog udara, profesor Gužvan je šef veleprodaje Narodnih Novina u Puli. Saša Dadić radi u "Uljaniku", inžinjer Zdravko Širola u preduzeću za puteve, dok se magistar Eduard Kancelar, sve vrijeme bez prestanka, bavi muzikom - doduše ne samo rock'n'rollom.